Kao što počinje svaka loša priča... Zatvorena vrata. Open! Zvončić dobrodoslice i upozorenje da jos neko pristiže! Ulazim na vrata poznatog kafea. Taksi koji me dovezao polako se udaljava, jedino sam zapamtila nepotrebne poglede vozača i neka njegova neupucena pitanja. Ostavljajuci nepotrebne misli iza sebe, nastavljam igru i zavrsavam svoj korak, koji je nabujalim mislima u jednom trenu zaustavljen i konacno prelazim prag . Vidim ko me čeka!Sedi na poznatoj barskoj stolici, u prepoznatljivom polozaju i sa cigaretom među prstima. Nikad nisam volela taj dim iz prstiju, suvise me podseca na nekog anonimnog umetnika i njegovu uzaludnu boemštinu, ali isto tako i na nešto čemu sam i ja ponekad sklona! Osmeh sam cini mi se jedva primetila... usledio je nemi pokret usana, pogađanje reči koja mi je upucena... ali njegovog glasa... nigde... A da, i neki nervozni, nesigurni poljubac u vrat je usledio... Nikad nije voleo formalnosti! Ni početke susreta, i onu rečenicu- kako početi... kako...? I upravo, s tim u vezi, i toliko neočekivano očekivano pitanje- jesi ji pročitala pesmu koju sam ti posalo? Da, to je on. Najpre jedno veliko ništa, kao da se krije iza nevaspitanog i odbojnog čoveka, a onda odjednom iz neke pritajenosti svoje duše, izranja, istinski on! Plitko je to i dosta neuverljivo, nevešto odgovaram i nastavljam- ne znam, sve to je kao neka loša priča, kao nešto što sam već čula... Naglo siđe sa stolice i nekako ljutito mi se obrati- pa da, i to što ti sada pričaš meni... i ja sam to već negde čuo, i to je jedna loša priča. Nisam ni sumnjao da ću čuti nešto drugo od tebe, samo smo nastavi dobro poznatu agoniju! Ja pišem da bi nas spasao, a ti ništa ne shvataš i ne želiš da me razumeš nijednog trena! Neku psovku je čak provukao kroz zube, kad mu se onaj užareni pikavac izgubio negde na podu i čak je simulirao da šutira loptu u trenutku neke nemoći! I onako netalentovan da započne i da završi razgovor i gotovo svaki naš susret, krenuo je ka vratima, neuputivši mi više nijedan pogled, samo je nešto sebi u bradu pričao i gledao u prljavi pod... A onda, kada je i poslednji korak iskoristio, izašao je kroz vrata. Tresak se čuo, pre one moje misli- Sezame, molim te... molim te, samo tiho se zatvori Ali ne verdi, u pola te misli tresak me prepolovio, i ono odvratno zvonce je posle još dugo... dugo vrištalo... I kao što uvek loše počinje, loša priča se uvek loše i završi! Zatvorena vrata. Closed!  

Bal i kan- Srpski krugovi, prvi, druGeneralnagi...

Makijaveli je u svom delu Razgovori naveo da je narod razboritiji, postojaniji i razumniji od vladara, koji uvek može da se preobrazi u tiranina. On je takođe pretpostavljao da građanin mora znati da oceni i svoje interese i interese grupe kojoj pripada. To podrazumeva da mora posedovati bar elementarana znanja o osnovnim političkim pitanjima, a ne da bude običan objekt političkih stranaka i političkih lidera. Sve ovo navodim jer ne bi trebalo da zaboravimo na mnogobrojne primere gde se pokazalo da narod često nema svoju posebnu političku volju, a da ni narodni predstavnici u pluralističkom stranačkom sistemu ne tako retko nisu ništa bolji od običnih klimoglavaca. Jedan od bitnih elemenata u procesu donošenja odluka kod svakog čoveka jeste svest, koja poseduje svoje različite manifestacije u zavisnosti od društvenog konteksta i ljudskog tumačenja obima prava pojedinaca. U realnim situcijama u društvenom životu, u kojem politika ima jednu od odlučujućih uloga, bitno je da što veći broj pojedinaca poseduje političku svest i političku kulturu. Demokratski politički poredak, za koji se opredelilo i naše društvo, a koje je potom to svoje opredeljenje i formalno otelotvorilo u svom najvišem pravnom aktu (Ustavu), na primarno mesto stavlja upravo političku svest koju čovek poseduje. Tako da kada govori o nosiocu suverenosti, naš Ustav izričito kaže da ona potiče od građana (član2.). Dakle, demokratija pre svega pretpostavlja postojanje politički svesnog naroda. A takav je samo onaj narod koji je sastavljen od politički samosvesnih pojedinaca, koji će u svakom trenutku biti spremni da se pozovu na to svoje pravo da bi mogli da kontrolišu da li se demokratski izabrani predstavnici kreću u okvirima svog, od naroda poverenog mandata. Ta samosvest ne može biti poklonjena ni pojedincu, ni narodu. Ona može biti samo društveno- istorijska tekovina za koju se svaki konkretan narod izborio u procesu formiranja političkog poretka u svojoj državi. Nažalost, kako je to dobro primetio poznati politički pisac J. Marić, ’’savremeni politički inženjering i industrija vlasti proizvode narod, masu, isto onako kako ostale industrije proizvode masovna potrošna dobra i za njih- jednom drugom masovnom industrijom: mas- medijima- pripremaju konzumente. I kao što kod ostalih masovnih industrija potrošači biraju i konzumiraju ono što su ove industrije za njih već izabrale, tako i industrija vlasti proizvodi birače koji će ’’izabrati’’ one koji su već izabrani, odnosno za čiji su izbor već preparirani’’. Dakle, ono što želim da kažem jeste da svaki pojedinac mora posedovati političku svest, zatim se društvo kao celina mora izboriti da se to čovekovo pravo umetne u pravnu formu. To je u našoj državi učinjeno. Tako da nam samo preostaje da se zapitamo da li se građani Srbije oslanjaju na svoju političku svest koja je temelj njihove političke volje koju usmeravaju u svoje odlučivanje o tome na koji način će se kreirati politička scena u Srbiji. Jer ukoliko napori u tom pravcu ne postoje i ukoliko nema pravog usmerivača volje građana, već se ona razliva u svoju pasivnost, mislim da je poslednji čas da se građani Srbije urazume i da svoje dalje poteze kreiraju po pomenutoj Makijavelijevoj zamisli, jer kao što vidimo i on je imao veliko poverenje u narod. U suprotnom i dalje ćemo dozvoljavati da se naša energija razliva, bez pravog ukrotitelja i usmerivača. Gledaćemo u iste ljude, čekaćemo Domanovićevog ''Vođu'', a sebe, svoje okruženje i srpsku politčku scenu ćemo i dalje prepoznavati u naličju ove priče, u pomenutim klimoglavcima ,i prepariranim konzumentima, koji nikada neće moći da iniciraju ono što žele i da budu dosledni u sprovođenju onoga što smatraju da je najbolje za Srbiju. Da zaključim i da postavim pitanje- zašto ne bismo potisnuli svoju tupavost, koju veličamo dok mašemo partijskim zastavama i kličemo partijski uskrogrudo nastrojenim funkcionerima, koji ponovo vraćaju ideju kako je bitno biti ’’drug član’’, jer je sa partijskom knjižicom sve lakše? Upravo takvi ljudi (politička elita) dozvoljavaju da se Srbija i mnogi gradovi u njoj tretiraju kao nečiji feudalni posedi, dozvoljavajući da se naša politička kultura, svest i volja zanemaruju i zloupotrebljavaju na taj način jer nas ubeđuju da oni sve rade u našem interesu. Objašnjenja za određene poteze nam često i ne daju, izgovarajući se ’’višom politikom’’ za koju mi navodno nismo dorasli. A ja duboko verujem da u Srbiji postoje ljudi koje niko ne može ubeđivati plitkim argumentima, jer to doživljavaju kao uvredu svoje političke svesti i kulture, ali i kao uvredu identiteta celog naroda.