Kao što počinje svaka loša priča... Zatvorena vrata. Open! Zvončić dobrodoslice i upozorenje da jos neko pristiže! Ulazim na vrata poznatog kafea. Taksi koji me dovezao polako se udaljava, jedino sam zapamtila nepotrebne poglede vozača i neka njegova neupucena pitanja. Ostavljajuci nepotrebne misli iza sebe, nastavljam igru i zavrsavam svoj korak, koji je nabujalim mislima u jednom trenu zaustavljen i konacno prelazim prag . Vidim ko me čeka!Sedi na poznatoj barskoj stolici, u prepoznatljivom polozaju i sa cigaretom među prstima. Nikad nisam volela taj dim iz prstiju, suvise me podseca na nekog anonimnog umetnika i njegovu uzaludnu boemštinu, ali isto tako i na nešto čemu sam i ja ponekad sklona! Osmeh sam cini mi se jedva primetila... usledio je nemi pokret usana, pogađanje reči koja mi je upucena... ali njegovog glasa... nigde... A da, i neki nervozni, nesigurni poljubac u vrat je usledio... Nikad nije voleo formalnosti! Ni početke susreta, i onu rečenicu- kako početi... kako...? I upravo, s tim u vezi, i toliko neočekivano očekivano pitanje- jesi ji pročitala pesmu koju sam ti posalo? Da, to je on. Najpre jedno veliko ništa, kao da se krije iza nevaspitanog i odbojnog čoveka, a onda odjednom iz neke pritajenosti svoje duše, izranja, istinski on! Plitko je to i dosta neuverljivo, nevešto odgovaram i nastavljam- ne znam, sve to je kao neka loša priča, kao nešto što sam već čula... Naglo siđe sa stolice i nekako ljutito mi se obrati- pa da, i to što ti sada pričaš meni... i ja sam to već negde čuo, i to je jedna loša priča. Nisam ni sumnjao da ću čuti nešto drugo od tebe, samo smo nastavi dobro poznatu agoniju! Ja pišem da bi nas spasao, a ti ništa ne shvataš i ne želiš da me razumeš nijednog trena! Neku psovku je čak provukao kroz zube, kad mu se onaj užareni pikavac izgubio negde na podu i čak je simulirao da šutira loptu u trenutku neke nemoći! I onako netalentovan da započne i da završi razgovor i gotovo svaki naš susret, krenuo je ka vratima, neuputivši mi više nijedan pogled, samo je nešto sebi u bradu pričao i gledao u prljavi pod... A onda, kada je i poslednji korak iskoristio, izašao je kroz vrata. Tresak se čuo, pre one moje misli- Sezame, molim te... molim te, samo tiho se zatvori Ali ne verdi, u pola te misli tresak me prepolovio, i ono odvratno zvonce je posle još dugo... dugo vrištalo... I kao što uvek loše počinje, loša priča se uvek loše i završi! Zatvorena vrata. Closed!